Gradske teme

 

 

 

 

 

 

Sadržaj stranice je deo projekta "Toplina reči", kog realizuje Udruženje Info - inicijativa, a kog je podržao Grad Subotica.

 

 

26.11.2020.

 

Kakvi ljudi, takva i obećanja

 

 

 

 

 

Život svakoga od nas sastoji se iz mnoštva uspona i padova. Svaki novi dan nas uči novim lekcijama o prijateljstvu, ljubavi, međuljudskim odnosima uopšteno. Po mom mišljenju, ne bi trebalo da žalimo ni za čim, tačnije ni za kim. Ako nam je neko do juče bio partner prijatelj, a danas to više nije, zahvalite se. Da, upravo tako kako ste pročitali – zahvalite se jer kada iz vašeg života ode osoba koja vas je na bilo koji način povredila, to tako treba. Tim postupkom pravi mesto boljim ljudima koje ćete tek upoznati, a vi ste zahvaljujući toj osobi spoznali kakvi nikada ne želite da postanete.

 

Ako vas prijatelji izdaju ili povrede, ničim izazvani daju lažna obećanja, to znači da nikada nisu ni bili pravi. To ne mora nužno da znači da su oni to namerno uradili. Možda, jednostavno, u tom momentu nisu znali i umeli bolje. Ko zna. To nije ni važno, ionako je prošlo, idemo dalje. Važno je da znate da niste jedini koji su doživeli tako nešto, da nekad zaista nije do vas... Možda su za druge oni najbolji na svetu, za vas jednostavno nisu i to je u redu. Ponekad ljudi druge namerno povrede. Ume taj osećaj dugo da tišti, da boli izuzetno jako, ali glavu gore, i to će proći. Budite nežni prema sebi, jer neka „prijateljstva“ će pući iako vi niste ništa, ama baš ništa krivi. Desiće se mnogo puta i da vi povredite nekoga i da ta osoba nipošto neće hteti da čuje vašu stranu priče... prihvatite to kao grešku, svi grešimo i to je normalno. Ne zamerajte sebi previše, u redu je, ispali ste čovek i uputili izvinjenje. Mali broj ljudi je u stanju da to učini. Sve je to život i sve ima svoju svrhu, a ovakve situacije se događaju kako bi vas ojačale. Negde sam pročitala da takozvane „srodne duše“ ne postoje samo u ljubavi, već i u prijateljstvima. Sigurna sam da razumete šta hoću da kažem, jednostavno, duše se prepoznaju. Apsolutno se slažem sa tim. Takođe, ne postoji garancija da će odnos sa tim ljudima trajati zauvek. U nečijem društvu će vam biti prijatno i lepo godinu dana, dve, pet, deset godina... A sa nekim možda to zaista i bude ceo život. Kao što rekoh, tako treba da bude. Na primer, ja sam tip osobe koja veoma teško sklapa nova prijateljstva, ali kada ipak popustim i pustim nekog u svoj život – to je to. Mnogo puta mi se dogodilo da me povrede prijatelji, ali svaki put me boli i treba mi vremena da se oporavim. Trudim se da sebi olakšam taj period tako što skrećem misli, gledam da budem okupirana stvarima koje mi prijaju. Isto tako, potpuno je normalno da se svi menjamo, sazrevamo, drugačije gledamo na okolnosti i ljude oko nas, pa tako i da neke ljude „prerastemo“. Takvim mislima se utešim. Da su bili pravi i da je trebalo da ostanu u mom životu, ne bi otišli. Kada je neki odnos pravi, on nema rok trajanja i prevazići će sve faze i probleme. Patrijarh Pavle je rekao: „Bog će te stavljati na različita iskušenja, ali nikad na ona, kojima nisi dorastao“. Samo hrabro kroz život i biće sve u redu.

 

Nisu svi ljudi dobri i plemeniti. Kada vas neko povredi, oprostite mu. Taj neko je možda nesrećan, nezadovoljan, a iz toga često proizilazi i zloba. Vi bi trebalo da istinski žalite takve osobe. Ne umeju bolje da se odnose prema ljudima, pa iz nekog razloga svoje frustracije, komplekse i osećaj nemoći leče na vama. Nije na vama da ispravljate svu nepravdu ovog sveta, jednostavno pustite. I oprostite tim jadnim (ne)ljudima, ne zato što oni to zaslužuju, jer ima i takvih, već zato što vi zaslužujete mir. Sve dođe na svoje, kad-tad. Dobar čovek, kada je povređen, on se okrene i ode. A leđa koja tada vidi druga osoba su njegova sramota.

 

Nada Jevtić

 

_________________________________________________________________________________

 

12.10.2020.

 

Divni ljudi zaista postoje

 

 

 

 

 

Postoje ljudi koji su pravi lek za dušu. Oni će vas trpeti i kada ste sebi najteži. Umiriti kada osete da vam to treba. Svima su potrebni, bez obzira na to da li se trenutno nalazimo u nekoj minus fazi ili smo okej. Ukratko, potrebni su uvek. Nije poenta u tome da takvih bude mnogo, ne. Dovoljno je da imate jednu, dve ili više (ukoliko ste pravi srećnik) takvih osoba u životu. Ovaj tekst je moj izraz zahvalnosti upravo njima. To su osobe koje uistinu zanima kako ste, žele da vas vide i popričaju sa vama, bez obzira na to kakav im je životni tempo nametnulo ovo današnje vreme. Prepoznaćete ih po tome što u njihovom društvu možete da budete onakvi kakvi ste zaista i što imate onaj dobro poznati osećaj da ste smireni i u potpunosti prihvaćeni. Sa njima možete da podelite bilo šta iz svog života, bilo da je lepo ili ono drugo, bez problema da se smejete glasno, da pričate o nekom ko vam se dopada, čak i da zaćutite na neko vreme, a da vam ne bude neprijatno. Kada podelite svoju sreću sa takvim ljudima, ona će biti višestruko veća, a ono što vas muči više neće biti ogromno i teško, možda čak i zajedno nađete put do rešenja. Drugim rečima, energije se poklope i to se oseti u vazduhu. I nikad, baš nikad ne pogreši. Takve osobe imaju sposobnost da vas razumeju, čak i kada im vaš put i nije najjasniji (to je potpuno u redu, najbitnije je da mi sami znamo šta je naš cilj i stremimo ka njemu). Kada kažem „razumevanje”, ne mislim na ono klasično tapšanje po ramenu, ne, ne. Smatram da je to jednako pogubno kao i besomučno prigovaranje, za sve što (ne)uradimo onako kako su to drugi zamislili. Jednostavno, osetićete ko se trudi da vas zaista razume, a ko se samo bezuspešno pretvara. U stvari, pokušaću to da definišem malo drugačije, a da poenta ostane ista. Šta god da uradite, kažete, oni vas neće osuditi. Pronaći će adekvatan način da vam ukažu da grešite. Danas je osuda postala tako „normalna stvar”, da je to užasno. Zašto ljudi vode računa o tome kakav je moj stav prema religiji, obrazovanju, braku..? Zašto ih zanima koga volim, kako se hranim? Jednostavno, pustimo jedni druge na miru, ako neko traži naše mišljenje ili savet to je druga stvar. U suprotnom, svako zna svoj put. Ako ne možeš ili ne želiš da podržiš, radije ćuti, zadrži mišljenje za sebe, kakvo god da je. Nije svima ista definicija sreće. Za nekoga je to porodica (partner, deca...), za druge karijera, ili oboje. Sasvim je svejedno. I to je potpuno u redu. Ovako divnih i lekovitih ljudi, koji pre svega ne osuđuju je malo, to treba imati na umu. Premalo, rekla bih... Ali oni postoje, hvala Bogu na tome. Posle susreta i razgovora sa njima imaćete utisak da ste upravo primili veliku injekciju snage i pozitivne energije, a opet, s druge strane, osetićete neobjašnjiv mir i spokoj. Kao što rekoh na početku, neki ljudi su naš lek. A možda smo i mi nekom taj lek, ko zna... Ako vam je neko rekao da se posle susreta sa vama osećao bolje i lepše, onda znate koliko to poseban, „moćan” osećaj. Majka Tereza je rekla: „Nikad ne dozvoli da sretneš nekoga ko nakon susreta sa tobom neće biti srećniji” i to bi ukratko bila definicija ljudi o kojima sam ovde pisala.

 

Trudite se da svoje slobodno vreme provodite sa ljudima koji vam prijaju, sa kojima ste potpuno opušteni. Svima nam je preko glave teških situacija i toksičnih ljudi. Sve to nas čeka i sutra, neće pobeći dok ne naučimo lekciju zbog koje se i dešava. Zato pametno birajte ljude uz koje ćete neometano rasti i razvijati se kao ličnost. Oni su tu da neguju vaša „krila” i ohrabre vas da se vinete u visine. Ako i padnete ponekad, to je život, ali ćete barem biti sigurni da ima ko da vas dočeka i izleči.

 

Nada Jevtić

 

_________________________________________________________________________________

 

21.09.2020.

 

Niko nije previše zauzet, samo im nismo prioritet

 

 

 

 

 

Svakog čoveka upoznamo sa nekim razlogom. Ne postoje slučajni susreti. Neki ljudi nas povrede, zato što je Bog odredio da tu lekciju moramo da naučimo. Ti ljudi mogu biti u našem životu nekoliko meseci ili čak godinama... Tu su dok treba da budu tu i to je jednostavno tako. Neke od tih bolnih lekcija prebolimo lakše, neke teže, ali za svaku od njih bi trebalo da budemo zahvalni, jer nam omogućavaju da „otvorimo oči”, rastemo” i razvijamo se.

 

Danas nam je neko važan, iz određenog razloga sutra nije, jednostavno ih prerastemo i nastavimo svoj put. Ljudima ne treba mnogo da pokažu pravo lice. Posmatrajte ih samo kako se ponašaju kada se vama događa nešto važno, bez obzira na to da li je lepo ili ono drugo. Oni pravi će, koliko god da su u gužvi, odvojiti vremena da pokažu da su uz vas. U to sam apsolutno sigurna. Oni koji kažu: „Proleti mi dan, nikako da te pitam kako si, kako je bilo na važnom sastanku” ili slično (a prošao je ne jedan, nego 5, 10) i pritom znaju da bi vam u ovom trenutku značila podrška, to su ljudi koji se samo pretvaraju da im je stalo. Dići će sidro čim se ukaže prilika i za to, neretko, okriviti vas. Budite zahvalni na tome, čak im pomozite, jer ako se tako ponašaju znači da jedva čekaju da odu iz vašeg života. Šta će vam takvi „prijatelji”? Slažem se da svako od nas ima gomilu obaveza svakodnevno, ali kada nam je do nekoga zaista stalo, naći ćemo makar 5 minuta vremena da se javimo, da pitamo kako je prošao dan, ili neki važan događaj, ispit na fakultetu... Bilo šta. Lepo kaže izreka: „Ko hoće, naći će način i vremena, ko neće, nađe izgovor”. Kada vam se sledeći put dogodi nešto važno, samo posmatrajte ko nalazi izgovore a ko je već tu. I imaćete kristalno jasnu sliku o tome koliko onih pravih ljudi imate oko sebe. Nije važan broj, važno je samo da su pravi. Da ste sa njima onakvi kakvi ste zaista. Da vas u potpunosti prihvataju bez obzira na šta radite, kako izgledate... Sa njima osećate mir i radost istovremeno, koje je nemoguće opisati rečima. Ako se sa njima osećate kao među svojima, onda verujte tom osećaju, neće vas izneveriti. Ti ljudi će biti tu i kada se smejete i kada plačete. A ni koji odu, napravili su mesta za bolje i odanije prijatelje, koje ćete tek upoznati. Odlično - samo neka idu! Vas čekaju neki zbog kojih ćete ponovo verovati da postoje divni ljudi, oni kojima ste baš vi na vrhu liste prioriteta. A i te kako postoje, verujte. Prepoznaćete ih lako, po osećajima koja sam navela.

 

I da, ako vas je neko povredio to ne mora nužno da znači da je loš čovek. Naprosto vam se energije nisu poklopile i to je potpuno u redu. Ne treba previše da brinete oko toga, svako od nas se konstantno menja, pa se menjaju i pogledi na svet, stavovi, interesovanja, pa je sasvim normalno da se donekle promeni i krug prijatelja...Kada dođe kraj nekom prijateljstvu prepoznaćete to, i osetiti. To je znak da dolazi nešto još bolje, a samim tim i olakšanje. Pustite, i strpljivo sačekajte, da vidite šta vas predivno čeka odmah iza ugla...

 

Nada Jevtić

 

_________________________________________________________________________________

 

21.08.2020.

 

Nepresušan izvor radosti i ljubavi

 

 

 

Mnogo puta sam pisala o onome što volim da radim, o motivaciji, dobrim ljudima i onim drugim, sreći i nekim manje lepim momentima. Sve to zajedno je sastavni deo života. Pomoću svega navedenog postajemo čvršći i spremniji za sve ono što nas očekuje. Ali ovo je malo drugačiji tekst, usudiću se da kažem najslađi dosad. Sledi kratka priča o mojim kućnim ljubimcima, čija ljubav i odanost me je mnogo puta do sada vratila u život kada sam bila razočarana i usamljena, ali se isto tako uvećavala kada sam srećna i zadovoljna. Kratka iz razloga što je tu radost i ljubav nemoguće dočarati rečima. To mora da se doživi, a pre svega razume. Mogla bih da pišem o njima do sutra i opet bih nešto izostavila ili ne bih umela verodostojno da prenesem svoje misli, osećanja i zahvalnost što su neizostavni deo mog života.

 

 

 

 

 

Imam dva psa i mačku, bez kojih stvarno ne bih mogla da zamislim svoj život. Eto, toliko ih volim. Svakog dana sve više i iskrenije, rekla bih. Volim da kažem za njih da žive kao gospoda, kao što i zaslužuju, jer su izuzetno voljeni i dobro zbrinuti. Najstariji među njima je pas Bili, dugodlaki zlatni retriver kog imam 11 godina. On nikada nije bio vezan, ima svoj deo dvorišta i potpunu slobodu. Uvek mi se neizmerno obraduje kada priđem da ga mazim, obavezno mu pričam a on me gleda svojim krupnim očima tako milo i toplo, jednostavno znam da razume ono što govorim. Toliko odanosti, ljubavi i privrženosti u jednom velikom, odraslom psu da je to neverovatno. Kada je moja bratanica bila mala svima je pričala kako tetka govori Biliju: „Ti si najlepši pas na svetu.“ Od njega sam za sve ove godine dobila bezgraničnu ljubav i radost, koja je, kao što rekoh, svakog dana sve veća. U početku bude nemiran i skače od sreće, a onda sedne pored mene i maženje u nedogled može da počne. Pre sedam godina dobila sam još jednog četvoronožnog prijatelja, tačnije prijateljicu, mačku Miciku, koja je podjednako mažena i voljena kao psi, i kako se ponekad moji prijatelji šale sa mnom – glavna zvezda mog Instagram story-ja. Iako je opšte poznato da mačke nisu toliko odane i privržene svojim vlasnicima kao što je to slučaj sa psima, Miciku mnogo volim i čuvam, a pazi je čak i moja mama koja inače ne voli mačke, jer zna koliko meni znači. Ona je obična domaća mačka, dominante sive boje, sa prugicama i zelenim očima. Ponekad joj kažem da je mrgud, jer mačke imaju takav izraz lica, koji živi kraljevskim životom. Mazi se kada i koliko ona odluči, tu se ja ne pitam skoro ništa, jer ona je gospođa mačka. Pre nekoliko meseci, u moj život je pravo niotkuda došao moj pufnasti drugar po imenu Lu (nemački špic) i to je bila ljubav na prvi pogled. Njegove krupne crne oči, nestvarno mekano belo krzno i radost koju širi svuda oko sebe tope i najtvrđa srca. Kada se vratim iz grada, a on sedne tik do mene, gledajući me pravo u oči, jednostavno ne mogu da odolim, da ga ne mazim ili se poigram sa njim. Možda umišljam, ali ja na njegovom licu neretko vidim „osmeh“. Možda je to zbog toga što je on u moj život doneo samo najplemenitija osećanja. Sećam se dana kada sam došla kući prvi put nakon što smo ga doneli, nije hteo da me pusti da uđem u kuću dok mu ne posvetim pažnju. Kao da hoće da kaže: „A ne, ne, prvo ja pa sve ostalo“. Kada negde odem, on je u stanju satima da leži na kapiji i čeka da se vratim. I uvek me dočeka kao prvi put, sa neskrivenim uzbuđenjem i radošću. Maženja nikad dosta ni njemu, ni meni. Svo troje osećaju koliko su voljeni i istom merom uzvraćaju. Daju mi snagu kada naiđe period prepun izazova, uz njih nikada nisam usamljena ni tužna, nasmeju me svojim vragolijama, nemački špic i mačka imaju tipičan „kao pas i mačka“ odnos, pa umeju da budu beskrajno simpatični i zabavni. I dalje negoduju što moraju da me dele i čini mi se da nikada neće postati najbolji prijatelji, ali meni to svakako jesu. Svi podjednako. Ništa me ne boli i ne tišti kada su oni tu i čekaju svoju „dozu maženja“. Često mi kažu da će moji četvoronožni prijatelji uz mene prgovoriti, jer im satima pričam o svemu i svačemu, skoro bez pauze. Naravno, to je još jedna u nizu šala na račun mog ponašanja prema njima. Te mile i plemenite pseće okice njihove, repići koji srećno mašu i mačka koja u mom krilu zadovoljno prede i spava, daju mi do znanja da govorimo istim jezikom, jezikom ljubavi koja nikada neće prestati i da se savršeno razumemo.

 

 

 

 

 

Imam utisak da ne bih mogla da se družim sa ljudima koji ne vole životinje, zato što kod mene ne postoje granice kada je ta ljubav u pitanju. Ako ne vole mačke, pošto su one, kao što već rekoh, specifične i da tako kažem, svojeglave, onda barem pse. Jednom prilikom sam pročitala da možeš da proceniš čoveka na osnovu njegovog ponašanja prema psima i negde je to i moja teorija. Isto tako, psi umeju da „procene“ kada su voljeni a kada ugroženi i neželjeni, pa se u skladu sa tim i ponašaju prema ljudima. Toliku količinu iskrene, neizmerne ljubavi u stanju su da pruže samo životinje a zauzvrat ne traže mnogo, samo da ih voliš, hraniš i brineš se o njima. Dobro, ponekad služim i kao zaštita nekom od njih kada se međusobno „posvađaju“ ili se nečega uplaše (na primer, svi znamo da se psi izuzetno plaše grmljavine), ali to je još jedan dokaz koliko me vole i veruju mi. Takođe, puno mi je srce kada vidim kako radosno trče prema meni, kao da se nismo videli ne znam koliko dugo. Zahvalna sam za svaki trenutak proveden sa njima, za sve srećne momente koje smo zajedno prošli, a sigurna sam da nas mnogo još mnogo radosti tek očekuje.

 

Nada Jevtić

 

_________________________________________________________________________________

 

20.07.2020.

 

Zahvalno srce je magnet za čuda

 

 

Svakom od nas naiđe težak period u životu. U takvim situacijama obično mislimo da nema izlaza, da je nama najteže, da nikada neće biti bolje. Stvar je percepcije. naravno da će kad-tad biti sve u redu. Uvek bude. Ali jednostavno, kada nam je teško gotovo je nemoguće zastati i realnije sagledati stvari. Videti širu sliku.

 

 

 

 

 

Ključ je u veri. Svaki loš period jednom mora proći. Jednostavno mora, to je život. Nikada nije samo crno, niti samo belo. Niko nam neće pomoći da prebrodimo takve situacije, ako ne pomognemo sami sebi. Okej, tu su nama dragi ljudi, utešiće nas, nasmejati, okupirati naše misli drugim stvarima, ali šta ostaje kada oni odu za svojim obavezama? Ostajemo mi, sami sa sobom, zbog toga je važno da umemo sebi da pomognemo. Svako od nas ima mnogo želja, sigurna sam. Male ili velike, sasvim svejedno. Neke ni ne primećujemo kada se ostvare, zato što nam je fokus na onome što želimo a možda trenutno nemamo. Na primer, jedna od mojih najvećih želja je bila da upišem fakultet. Svaki dan sam sa tom željom u mislima ustajala ujutro i završavala dan. I tako 8 godina. Bilo mi je izuzetno teško ponekad, toliko da sam retko kome to spominjala. Bilo je dana kada sam bila ljuta na ceo svet, priznajem. Sve zbog te nemoći, nedostatka nečega. Svi su znali koliko to želim, ali posle nekoliko godina više nisu spominjali, valjda iz obzira prema meni. I hvala im, jer je mene svaki razgovor na tu temu boleo. A nema ništa gore nego kada ćutiš ono što boli, verujte mi. Danas ne krivim sebe zbog toga, jer u tom trenutku nisam umela drugačije, bolje. Mislila sam da tako treba, da radim najbolje za sebe. Ipak, ja sam verovala da će se to ostvariti. Toliko snažno, da ne umem da objasnim ni opišem. Jednostavno sam znala da će taj dan doći, a u međuvremenu sam prebacila fokus na zahvalnost na onome što imam, umesto da razmišljam i patim za onim što mi nedostaje. Zahvaljivala sam se svakodnevno na svemu, po sto puta: što sam zdrava ja i svi ljudi koje volim, što je danas lep dan, što mogu da gledam TV prenos utakmica svog omiljenog kluba… Ma, na i namanjoj sitnici sam zahvalna. Fakultet sam i dalje želela, samo sam promenila pogled na život. Fokusirala se na druge, lepe stvari na kojima bi trebalo da budem zahvalna. Mika Antić kaže: „Dok svi kukaju o kojekakvim problemima, ja i dalje verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari. A ima ih. Verujte…”, vera i zahvalnost vodili su me ka ostvarenju moje najveće želje. Sećam se dana kada je stigla zvanična potvrda da sam postala student. Bio je oktobar 2018. godine. Plakala sam kao kiša, dugo. Sve emocije su se izmešale. Sve se isplatilo, indeks je napokon tu i niko nije srećniji od mene! Tada sam dobila i dokaz da vera i zahvalnost čine čuda i ne prestajem da verujem i da se zahvaljujem ni jednu sekundu. Teških trenutaka je bilo i biće, ali sve će proći. Sve će biti dobro. Uvek bude. I dalje se zahvaljujem na svemu, svaki dan, to je sada neizostavni deo mog života. Imam svoj cilj i svakodnevno, hrabro, malim koracima, idem ka njemu. Nije važno koliko napredujem, bitno je da idem svaki dan pomalo. Ne dozvoljavam nikome i ničemu da mi skloni fokus sa zahvalnosti i vere. Želje su tu da me poguraju napred, da budu motivacija i snaga kada naiđem na izazov na tom putu.

 

Zahvalna sam na svemu što imam dok radim na ostvarenju svojih ciljeva. Svaki dan sam za korak bliže ostvarenju. Kada mislim da se sve ruši možda se u stvari samo slaže na svoje mesto. Ponekad treba zastati i sagledati stvari iz drugog ugla, obično je tada sve mnogo jasnije. Ne brinem se ako se neka želja ne ostvari odmah, znam da za velike stvari treba vremena i to je deo puta. A ako nekad ne ide onako kako sam zamislila, zahvalim se, jer znam da Bog za mene ima bolji plan. Ako je nešto meni neshvatljivo, ne znači da nije sjajno.

 

 

Nada Jevtić

 

_________________________________________________________________________________

 

28.06.2020.

 

To si htela

 

 

 

 

 

Imam utisak da se nedovoljno govori o motivaciji, o tome koliko je značajna, koliko nam može pomoći u životu. Kada naiđemo na prepreku ili osećamo da tapkamo u mestu, umesto da napredujemo. Motivacija će nas u tim trenucima pogurati da nastavimo da se borimo. Daće nam potreban elan i snagu da savladamo poteškoće.

 

Mnogo ljudi odustane upravo zbog poteškoća, misleći da je nemoguće savladati prepreke. Kada govorimo o preprekama, uglavnom se među ljudima ustalilo mišljenje da su one isključivo loše, iako sve ima svoje dobre i loše strane, ama baš sve u životu. Neću da kažem da greše oni koji misle da su prepreke samo loše, ne. U pravu su i jedni i drugi. Stvar je perspektive i onoga kako se postavimo prema nečemu „lošem” što nam se dogodilo. Iz mog ugla gledanja, prepreke su izuzetna stvar koja nam je data da vidimo koliko smo mentalno jaki i odlučni da postignemo neki cilj. Takođe, pristalica sam onoga: „Što je teži uspon uz brdo, to je lepši pogled sa vrha”. Prepreke su tu da nas ojačaju u svakom pogledu, posle nekih „oluja”, u stanju smo da i mnogo teže stvari lakše podnesemo. Primera radi, ja sam se mnogo godina nakon završetka srednje škole vratila učenju. Bio je to veliki izazov, za mnoge nesavladiva prepreka, ali ne i za mene. Nisam bila svesna šta me čeka jer postoji ogromna razlika između škole i fakulteta, ali odustajanje nije bila opcija, na to ni jednog momenta nisam pomislila. Jednostavno, znala sam da je to moja karta za budućnost i da neke stvari moram da prođem kako bih živela onako kako želim. Već na početku studija suočila sam se sa jednim od najtežih predmeta, koji je izuzetno važan, možda i najvažniji u karijeri jednog novinara - etika javnog komuniciranja. Polako sam počela sa proučavanjem literature i ubrzo shvatila koliki izazov imam pred sobom. Rekla sam sebi: „Okej, neće biti lako, ali savladaćeš ovo. Možeš ti to. To si htela”. Zaista jesam, samo ja znam koliko je bila jaka ta želja da studiram ono što volim. Uz mnogo truda i tu rečenicu koju sam sebi ponavljala iz dana u dan, naravno, položila sam etiku. Beskrajno sam zahvalna i srećna zbog svakog položenog ispita, ali i zbog lekcija koje usput učim. Sve u životu možeš da uradiš, samo je pitanje da li hoćeš, jedna je od najvažnijih lekcija koju sam naučila. Zahvalna sam na svakoj prepreci toliko, da više inne koristim reč prepreka. Za mene su sada sve to izazovi koje ću savladati, jedan po jedan. Biće još mnogo izazova, na fakultetu i poslu, ali to tako treba da bude, oni su tu da me nauče nečemu i učine me jačom. Prigrliću svaki ponaosob i reći: „hvala”, jer zahvalnost je jednako važna kao i motivacija. Šta više, toliko je veličanstvena i umirujuća, da zaslužuje da u narednom periodu detaljno govorim o tome koliko mi je, zajedno sa motivacijom, promenila život.

 

Za kraj, htela bih da poručum nešto svima vama. Bez obzira na to kroz šta trenutno prolazite, prebrodićete to, proći će. Verujte u sebe i u svoje snove. Nađite nešto što vas motiviše, nešto što volite da radite ili se jednostavno opustite. Radite šta god vam u ovom trenutku prija. U redu je da imate loš dan, čak i nekoliko takvih, to je potpuno normalno. Ako ikada pomislite na odustajanje, setite se zašto ste počeli i koliko ste to nešto želeli. Samo nastavite dalje i ubrzo ćete videti svetlo na kraju dugog, mračnog tunela.

 

 

Nada Jevtić

 

_________________________________________________________________________________

 

12.05.2020.

 

Kada čujete: „Ja to iz najbolje namere” - bežite!

 

 

 

 

 

Kritika bi trebalo da bude nešto što će nas naterati da rastemo, da napredujemo i da se razvijamo. Napisala sam „trebalo bi” jer postoje i one druge, neretko glasnije i rasprostranjenije kritike koje imaju za cilj da uvrede druge, da ih ponize. Da vam otkrijem jednu dugočuvanu tajnu. Time što druge kritikujemo na ovaj drugi način, mi ne postajemo bolji, bitniji. Nismo iznad drugih. Čak naprotiv. Postajemo toliko sićušni, nebitni, gotovo nevidljivi. Sa svakom takvom kritikom sve više. Ako mislite da ste dovoljno kompetentni da govorite drugima kako bi trebalo da rade nešto, samo napred. Ali, mora da se zna vreme, mesto i način. Način je možda i najbitniji.

 

Mamite me dobronamernih saveta, od tih što ih „nesebično” dele okolo, lično nikada ne bih tražila savet. Još ako vam kažu da to čine iz najbolje namere, znajte da je taj komentar, savet, šta god - sve, samo ne dobronameran. Eto, i to sam vam rešila. Ne možete naterati druge ljude da razmišljaju i rade isto kao vi. Jednostavno pustite i gledajte sebe. Radite na sebi, svom obrazovanju i potrudite se da vodite kvalitetan život koji vama odgovara. Ne drugima, vama. Sebi ste najpreči. Oni koji ne žele pomoć nemojte je nuditi. Svako nosi odgovornost za sebe. Izuzetno je naporno kada vam neko neprestano ponavlja šta bi trebalo da radite, kako da se ponašate... Da stvar bude gora, sve nekim podrugljivim tonom, čak i kada pokušavate da ostvarite normalnu komunikaciju. Određeno vreme trpite to, iz neobjašnjivih razloga, a onda ismeje vaš posao, tj. način na koji nešto radite. Daću vam jedan primer. Zamislite da se bavite pisanjem, za početak potpuno amaterski, iz ljubavi, međutim, ono što ste napisali svidi se vašoj okolini: od prijatelja do kolega koji su mnogo iskusniji u tom poslu. Ako nemate naročito visoko samopouzdanje, ovakve reči bi i te kako trebalo da vas motivišu, naročito ako ste, kao što rekoh, tek na početku. I onda, na primer, neke polupismene osobe, daju sebi za pravo da kažu kako vaša priča ništa ne vredi. Nisam imala nameru nikoga da uvredim time što sam napisala „polupismen”. Starija generacija nije imala mogućnosti ni prava da se školuje, jednostavno, drugačija su vremena bila. Po mom mišljenju, mnogo je strašnije što su mladi danas polupismeni, da ne kažem nepismeni. Ne moraju svi da imaju visoko obrazovanje, normalno je da imamo drugačija interesovanja, ambicije, ciljeve u životu. Ali da biste komentarisali nečije pisanje, morate biti pismeni, jednostavno morate. Ako postoje oni koji ismevaju vaš tekst ili priču, upamtite jednu stvar: to su ljudi koji vlastita imena pišu malim slovom, ne razlikuju je l' od jer, pišu će mo umesto ćemo, mi bi/mi bismo, dali/da li, ja bi/ja bih, i tako u nedogled). Iskoristiću priliku da citiram Desanku Maksimović: „Lijepa si, lijepo si obučena, ali progovori da vidim kakva si zaista”, zato što je veoma čest slučaj da ljudi pišu onako kako govore. Način govora i pisanja se gotovo uvek poklapaju. Da zaključimo, pričaće vam o plovidbi oni što sidro nikada nisu digli. To sve govori o njima, niste vi ništa pogrešili. Samo nastavite gde ste stali, a toksične ljude ostavite u prošlosti, tamo im je mesto. Znajte da, što je glava praznija, to je čovek bezobrazniji i glasniji. Mudar čovek će uvek biti kulturan kada govori, bez obzira na to šta je u pitanju. Na kraju, htela bih da kažem da je veoma važno da vodimo računa o tome koga pitamo za savet, jer postoji mnogo ljudi koji će se radovati kada nama ne ide u životu, verujte mi. Isto tako, nije svejedno ni čiju kritiku ćemo uvažiti. Kritike su tu da vam pomognu, uvek ih treba saslušati, zastati i razmisliti, možda su ponekad i u pravu.

 

Međutim, pre nego što se bacimo na preispitivanje odluka, životnih izbora ili bilo čega što nam je bitno, sagledajte ko to kaže kaže, a šta kaže o tom potom. Ako su u pravu, hvala im. Imamo priliku da neke greške ispravimo tako što ćemo uraditi bolje, pametnije. S druge strane, ukoliko su to ljudi koji uživaju u ponižavanju drugih, jednostavno, kao što sam već rekla, neophodno je skolniti se od njih i nastaviti svojim putem. Bolje i da smo sami na putu do cilja, nego okruženi toksičnim ljudima. Takođe, kada nas neko pita za savet, ili mu uputimo kritiku, postoji mogućnost da se naljuti ako nije čuo ono što je želeo, što je u svojoj glavi zamislio. To nije naša krivica, neki ljudi su naprosto takvi. Trudite se da budete okruženi ljudima koji će vam biti zahvalni kada skrenete pažnju na nešto. Ako procenite da je uzalud ili niko nije tražio savet, jednostavno prećutite. Pokažimo svojim primerom da je važniji unutrašnji mir, nego da budemo u pravu.

 

Nada Jevtić

 

_________________________________________________________________________________

 

27.04.2020.

 

Ah, taj internet

 

 

 

 

 

Veliki broј ljudi svakodnevno koristi internet, a ako nemate profil na nekoj društvenoj mreži, vrlo je moguće da ćete u društvu biti etiketirani kao čudni, drugačiji. Retko ko može uopšte da zamisli jedan dan bez interneta, a kamoli da pokuša da bude offline toliko. Ili bar nekoliko sati. Daću vam primer za ovo iz ličnog iskustva. Danas postoje aplikacije koje mere koliko vremena dnevno provedemo na društvenim mrežama. Rešila sam da to isprobam, čisto da vidim da li ja to mogu, pošto sam bila neko ko provodi mnogo slobodnog vremena online. Najpre sam smanjila aktivnost na sat vremena dnevno, tada mi se još dešavalo da takoreći bez razloga, iz navike ulazim da vidim šta ima novo. Navika je čudo. Nakon nekoliko dana sam primetila da se ta navika izgubila, bila sam online samo nakratko, da prelistam ono što mi je najvažnije i, gle čuda – dijagram je pokazivao samo dvadeset minuta dnevno. Dakle, moguće je, i te kako jeste i ne gubite ništa, a dobijate više vremena da uživate u komunikaciji uživo. Društvene mreže su toliko popularne kod nas i u svetu zato što čovek ima urođenu potrebu za druženjem, da bude prihvaćen u društvu, da ga neko sasluša, odnosno da ima sa kim da podeli srećne i tužne trenutke u životu. A danas, u vreme društvenih mreža, povezivanje sa ljudima i sklapanje prijateljstava je postalo nikad brže i lakše. Naravno, sve ima svoje dobre i loše strane.
Ukoliko pametno koristimo internet, uvidećemo da su prednosti mnogobrojne. Na primer, bilo kada i bilo gde možemo čitati novine, zahvaljujući aplikacijama koje su namanjene korisnicima „pametnih telefona“ i tableta, zatim, imamo mogućnost da unapredimo i obogatimo svoje znanje. Takođe, danas postoji i mogućnost učenja na daljinu, uz veliki broj udžbenika i knjiga dostupnih u pdf formatu, stoga pristup internetu može da nam olakša pisanje eseja, seminarskih i diplomskih radova. Živi sam dokaz da taj sistem učenja i te kako dobro funkcioniše budući da sam student druge godine Komunikacija, na daljinu. Imala sam ogromnu želju da studiram i od kada se to ostvarilo, ja sam najsrećnija devojka na svetu. Istovremeno, internet nam nudi mnoštvo sadržaja za zabavu i opuštanje posle celodnevnih obaveza. To mogu biti na primer: interesantni video zapisi, filmovi ili serije, slušanje muzike, igranje igrica itd. Pomoću njih možete da komunicirate sa dragim ljudima koje su daleko od vas. Da delite sa njima neke novine iz svog života i fotografije. Možete i da obnovite stara prijateljstva i na taj način ostanete u kontaktu sa tim osobama. Budući da lično iz određenih razloga nisam u mogućnosti da se često viđam sa prijateljima, društvene mreže uglavnom koristim za dopisivanje sa njima i razonodu, ali se isto tako trudim da sadržaj koji pratim bude kvalitetan i koristan. Na primer, ono što se meni na društvenim mrežama veoma dopada je mogućnost da nešto naučimo svaki dan. Naime, postoje veoma interesantni profili pomoću kojih možemo da „proverimo” svoje znanje nekog stranog jezika, ali i profili koji nas podsećaju na pravopisna pravila srpskog jezika koja se u današnje vreme retko poštuju, čast izuzecima. To je moj utisak i zbog toga pomenute stranice spadaju među omiljeni sadržaj na društvenim mrežama. Niko ne zna sve, to je normalno, ali osnovna pismenost po meni nije luksuz. Ne unapređujem svoje znanje da bih nekoga impresionirala, činim to zbog sebe. Ali, pozabaviću se problemom ne(pismenosti) opširnije neki drugi put. Da se vratim na temu ovog teksta. Takođe, društvene mreže su preplavljene oglasima za posao, čak vam se nudi i mogućnost pokretanja sopstvenog biznisa. U slučaju pokretanja svog posla, društvene mreže su vaš najbolji prijatelj i saradnik. Možete da promovišete ono čime se bavite i tako steknete još veći broj klijenata ili kupaca i samim tim uvećate svoju zaradu.
Ali, kako tehnologija napreduje, tako je mlađa populacija u manjoj ili većoj meri izložena negativnom i uticaju interneta i društvenih mreža. Ovo je sve češća tema u svetu, a razna istraživanja pokazuju da su osobe koje na društvenim mrežama provode veći deo slobodnog vremena, (po nekoliko sati dnevno), sklonije osećaju usamljenosti i niže vrednosti. Razlog tome je činjenica da društvene mreže uglavnom prezentuju iskrivljenu sliku stvarnosti. Objavljuju se fotografije sa putovanja, iz provoda sa prijateljima, na kojima su svi srećni i nasmejani. U životu nismo uvek srećni i sa osmehom na licu, što je apsolutno u redu. S druge strane, na gotovo svim fotografijama devojke su „od glave do pete“ doterane i našminkane, koriste razne filtere, aplikacije i programe za ulepšavanje slika, što kod drugih devojaka, naročito onih mlađih, može izazvati osećaj niže vrednosti. Mlade devojke žele da budu poput njih, a nisu ni svesne šta se možda krije iza tog „savršenstva“. Ne znaju da li su devojke koje se tako predstavljaju zaista srećne ili je to sve samo fasada. Poenta je da smo na društvenim mrežama srećni čak i kada to možda nismo u stvarnosti, samo da bi drugi ljudi mislili kako je naš život stalno takav, odnosno savršen. To ne znači da treba da objavljujemo samo tužne i patetične stvari, to je, po mom mišljenju, jednako loše kao i stvaranje lažne slike o sebi. Treba biti umeren u svemu. Setite se samo koliko ste puta u poslednjih nekoliko godina, videli da mladi ljudi sede u kafiću i ne komuniciraju, već svi gledaju u telefone? Istina, ponekad se samo osmehnu ne bi li slikali grupni „selfi“ koji će potom objaviti na svojim profilima. Kao da nisu došli tu da bi se družili, ispričali, smejali zajedničkim anegdotama, već samo da bi se „čekirali“ u , na primer, jednom od najpopularnijih mesta u gradu. To je zato što smo izgubili sposobnost da uživamo u trenutku, u društvu prijatelja i dragih osoba. Kada govorimo o društvenim mrežama, nešto što može da izazove negativne emocije, poput tuge i besa, jeste onaj momenat kada osoba ne dobije mnogo „lajkova“ na objavu ili sliku. Tada ona u svojoj glavi iskonstruiše kako nije dovoljno lepa, pametna ili šta god. Što je velika zabluda jer „lajkovi“, suštinski, ne znače ništa. Ni da ste „jako bitni“ i popularni, lepi i obrnuto. Sve je to individualno i zavisi od osobe do osobe. Ne postoji osoba na svetu koja je savršena. Ne postoji. Lepota je zaista u oku posmatrača. Iz svega navedenog možemo zaključiti da su društvene mreže sve, samo ne druženje u pravom smislu te reči, nažalost.

 

Ovo je neiscrpna tema o kojoj se još uvek ne zna i ne govori dovoljno, ali kada bi svako od nas počeo od sebe, možda bismo i mogli da promenimo neke loše navike, odnosno mogli bismo na najbolji način da iskoristimo ono što nam moderno doba donosi. Društvene mreže i internet sami po sebi nisu ni isključivo dobri ni loši, to je nešto što je do nas. Na nama je da odlučimo da li ćemo dati dobar ili loš primer drugima. Po mom mišljenju, internet je medij koji nam mnogo više daje nego što oduzima, pod uslovom da umemo da iskoristimo ne sve, jer je to nemoguće, ali većinu mogućnosti. Važno je i da shvatimo da nije sve onako kao što izgleda. Ključno je da odredite koliko vremena dnevno ćete provesti na internetu, jer od toga umnogome zavisi kvalitet vašeg života. Ovo zvuči ozbiljno jer to i jeste, razmislite o tome. Neka vam društvene mreže služe za razbibrigu i interakciju sa prijateljima, ne dozvolite sebi da postanete zavisni. Odaberite radije da upražnjavate neku vrstu fizičke aktivnosti: provedite dan u prirodi, u vožnji bicilka u šumi ili šetnji pored reke. Pozovite prijatelje na kafu, posvetite nekoliko sati porodici, igrajte se sa svojim ljubimcima, ili pak, uzmite neku dobru knjigu. Znate onu izreku da vam knjige omogućavaju da proputujete ceo svet a da se sa mesta ne pomerite. To je živa istina. Ne morate da mi verujete. Probajte.

 

Nada Jevtić

 

_________________________________________________________________________________

 

31.03.2020.

 

I za sreću treba dara, srećan čovek sreću stvara

 

 

 

 

 

Mnogo puta sam se zapitala, naročito dok sam bila mala – zašto je sve moralo da bude tako kako jeste? Zašto nešto nije bolje, drugačije, lepše? Zašto mora da bude teško i komplikovano? Bezbroj sličnih pitanja se godinama vrzmalo po mojoj glavi i što sam se više trudila da pronađem odgovore, to sam dalje bila od njih. Dešavalo se da bude teško i da dišeš, hoćeš iz kože da iskočiš. Gledaš, uglavnom sa strane, šta drugi sve mogu i kako žive, a ti ne možeš da imaš ni deo toga. Mali deo, zbog kog bi verovatno bila srećnija nego oni koji imaju sve. Ovo „sve” je naravno uslovno rečeno, jer svaki čovek ima želja i teži da bude još uspešniji i bogatiji.
Ako malo bolje razmislimo o ovome, shvatićemo da nije stvar u uspehu i novcu, suština je u tome da budemo srećni. To želimo svi, ali ne zamišljamo svi sreću na isti način. To je individualno, zavisi od čoveka do čoveka. Zdravlje je jedino što je svima zajednička želja. Uvek sam govorila – Bože, Ti mi pomozi tako što ćeš mi dati zdravlja i snage, a za to ostalo ću se izboriti sama. Odmalena sam znala da sam predodređena za veliki uspeh u životu i da ću se za to boriti. Pratila sam svoj put. Slušala šta mi srce poručuje. Ako se pitate kako sam znala koji je put za mene pravi, reći ću vam.

 

Znate onaj osećaj kada srce jako lupa od uzbuđenja a istovremeno ste uplašeni? E, to. Tako sam znala. Uzbuđenje znači da vam je do nečega neopisivo stalo, a strah pokazuje da ste blizu da ostvarite nešto toliko veliko za šta bi vam ograničeni umovi govorili da je nemoguće. Neka ih. Vi samo nastavite hrabro ka cilju. To su njihova ograničenja, ne vaša. A onda jednostavno shvatiš – sve se događa sa razlogom. Zahvalna sam za svaku suzu, pogrešnu procenu, svaku neprospavanu noć. Da nisam u životu birala put kojim se ređe ide, sigurno ne bih bila ovoliko mentalno jaka. Ne bih bila vedra i nasmejana kao što jesam, ne bih radila ono što volim najviše na svetu, upoznala sve te predivne ljude... Naučila sam da stvorim svoj svet, pomoću kog krojim život kakav jednog dana želim da živim.
Život o kom sam kao dete maštala. Oduvek sam umela da sanjam otvorenih očiju. Paulo Koeljo kaže da, kada nešto jako želiš, ceo Svemir se uroti da se to i ostvari. Desi se da upoznaš ljude u čijem se društvu osećaš u potpunosti prihvaćeno, kao da ti je baš tu mesto u tom trenutku. Odjednom, sve je onako kako treba da bude, kao da se znate godinama. Jednostavno, energije su se poklopile i to se oseća. Deliš sa tim ljudima radost i tugu. Oni te nauče da uz upornost, veru u sebe i snažan vetar u leđa zaista možeš sve. Daju ti snagu, deo svoje predivne pozitivne energije. Neki od njih su ti možda bili idoli kada si bila dete. Ugledala si se na njih. Vremenom odrasteš i polako počneš da gradiš sopstvenu karijeru, deo po deo.

 

Godine truda, upornosti i predanog rada stoji iza onoga što si danas. Prostora za napredak i te kako ima, ali kada nešto radite iz srca, ljubav se i te kako primećuje. Stoga nije nemoguće da ono čime se bavite stigne i do pomenutih idola i da vas neko njih od srca podrži. Predivan osećaj ponosa i sreće, koji je teško verodostojno opisati. Drugačije gledaš na stvari, nisi više dete, ali ovakve stvari ti daju krila. Krila za koja si, sticajem okolnosti, davno ostala uskraćena. A možda i nisi, možda su ti porasla baš sada - jer si dovoljno jaka i zrela da ih „nosiš”.

 

Verujem da sve dolazi u pravo vreme za nas, onda kada smo za to istinski spremni. Kako gledaš na svet tako ti on vraća, takve stvari ti se dešavaju i takve ljude upoznaješ. Zahvalna sam za sve predivne ljude koje imam u životu. Ja sam od onih koji biraju da uvek gledaju pozitivno na život, ljudi me po osmehu poznaju. Ali nisam se rodila sa tim, taj stav sam izgradila dugogodišnjim radom na sebi, koji i dalje traje. Ako samom sebi ne pomogneš, uzalud podrška i svih tih ljudi. Ima jedan stih Đorđa Balaševića koji kaže: „Ali, ja sam sanjalica. Verujem u nemoguće čak i onda kada mi kažu da se ne zavaravam. Jer nemoguće postaje moguće, ako dovoljno želiš.“ Ne bojte se dа sanjate velike stvari. Čuvajte one koji vam kažu da možete sve. Zaista možete, ako se trudite, ako verujete i imate prave ljude oko sebe. Ne treba da ih bude mnogo, poenta je u tome da je tako iskrenih i divnih ljudi malo, a daju vam krila o kojima sam pisala. Istinska veličina čoveka ogleda se u tome da li su u stanju da podrže druge i njihove snove. Ako jesu, i sami će uspeti u životu.

 

Nada Jevtić

 

_________________________________________________________________________________

 

25.03.2020.

 

Najbolje tek dolazi

 

 

 

 

 

Kada se nađemo u nekoj teškoj situaciji ili se desi neki problem, većina nas se zapita: Zašto baš meni? Uz nezaobilazno, „od ovoga nema gore, kako naći izlaz iz ove situacije, šta će biti...?“ Sigurna sam da je sličan scenario bio i početkom ovog meseca u mnogim domovima, kada su dijagnostifikovani prvi slučajevi novog virusa korona u Srbiji. Sve nas je zateklo i uhvatilo nespremne. Ko je uopšte mogao i da pomisli da će neka zarazna bolest da nam izmeni planove u potpunosti, a svakodnevni normalan život okrene naopačke? Na to niko nije bio spreman. Svi smo zatečeni, zbunjeni, uplašeni, ljuti, tužni... Ipak, ovo je malo drugačiji tekst o ovom što nas je sve snašlo. Strah je neminovan. I u ovakvim situacijama potpuno normalan, do određene granice. Sve ima dve strane. Stvar je percepcije. Onu, da tako kažem, pozitivnu, koja će nas voditi ka tome da ne paničimo, već da ovu situaciju shvatimo ozbiljno i čuvamo sebe i svoje voljene, poštujući mere koje su, u cilju smanjenja širenja zaraze, određene. Tu je naravno i druga, negativna strana, strah, koju ću najbolje opisati citirajući priču koja je nastala u vreme kuge. Priča glasi ovako: „Kuga je bila na putu za Damask i u pustinji je prestigla karavan. „Kuda žuriš?“, upita je vođa karavana. „U Damask, nameravam da uzmem 1000 života”, odgovori kuga. U povratku iz Damaska, kuga ponovo prođe pokraj karavana, a vođa joj reče: „Rekla si da ćeš odneti 1000 života, а uzela si 5000.” „Ne”, odgovori kuga, „ja sam uzela 1000 života, a ostale je odneo strah.“. Dakle, da ponovim, u ovoj borbi je ključno da budemo odgovorni i disciplinovani kako bismo jedni druge sačuvali, a strah i panika može dovesti do kontraefekta. To sigurno ne želi niko od nas. Zato je važno da uradimo koliko je do nas i sve će ovo proći. Bićemo svi na okupu, zdravi, nasmejani i srećni. Sigurna sam da mnogima teško pada ovaj period samoizolacije: ne ide se na posao (mada postoje i poslovi koji mogu da se rade od kuće), uvedena je zabrana kretanja, javnih okupljanja, nema druženja sa prijateljima i rodbinom, ni sportskih manifestacija... Ali, ako pogledamo drugu stranu, shvatićemo da je to jedini način da jedni druge zaštitimo, da se ovaj opasan virus ne širi. Jedini način da ga pobedimo. Iskoristite period izolacije onako kako mislite da je najbolje za vas u datim okolnostima: možete da provodite više vremena sa ukućanima, čitate knjige, gledate filmove, serije, učite strani jezik, vežbate češće nego što to činite kada imate mnogo obaveza... ili da se jednostavno odmorite. Radite šta god vam prija. Isto tako želim da istaknem da to što sam ja odlučila da izvučem i neke pozitivne strane novonastale situacije ne znači da ovo što nam se dešava nije izuzetno ozbiljno. Baš naprotiv - jeste, jako je ozbiljno. Ali o tome slušamo i čitamo svaki dan. Sada na trenutak stanite i zamislite šta će biti kada se sve ovo završi. Dolazi nam lepše vreme, biće više sunca... Izaći ćemo napolje, šetati slobodno, zagrliti i izljubiti svoje najmilije, ponovo ćemo ići na posao i raditi ono što najviše volimo i u čemu uživamo. Izlazićemo sa prijateljima na kafu, u klubove, uživati kao nikada do sada. Jer smo to, negde u svakodnevnoj žurbi i sa milion obaveza, zaboravili. Zaboravili smo kako se uživa. Ovo će nas i te kako osvestiti da mnogo više cenimo ono što imamo. Da svakodnevno izražavamo zahvalnost za „stvari koje se podrazumevaju“. Naučićemo da se ništa ne podrazumeva i da sve može preko noći da se promeni. Teška vremena povezaće nas još više sa ljudima do kojih nam je stalo. Trenutno ne možemo da ih vidimo licem u lice, аli srećom postoje moderne tehnologije koje nam omogućavaju telefonske i video-pozive u bilo kom trenutku. Sve će ovo proći i doći će dan kada ćemo ih ponovo zagrliti. Uvek imamo izbor kako ćemo gledati na ono što nam se događa, isto važi i sada. Možemo da kukamo kako su nam se poremetili planovi, kako ćemo imati finansijske gubitke, kako smo zatvoreni u kući bez nekog posebnog razloga... Ili sa
druge strane, imamo mogućnost da pomislimo na to šta smo sve loše izbegli time što smo ostali kod kuće, da nas po povratku na posao možda čeka bolja pozicija ili veća plata... Nikad se ne zna. Nemoguće ne postoji, ono je samo u našoj glavi. Za „nemoguće” treba samo malo više vremena. Što se tiče želja i planova, možda se nisu obistinilli pre zato što nas očekuje nešto bolje od onoga što smo zamislili. Ko zna šta nas sve predivno očekuje kada se sve ovo završi. Kada ovo prođe, ljudi koje volimo – porodica, rodbina i prijatelji će biti sa nama, da tu radost podele. Teško da postoji išta lepše od toga.
Ovaj period takođe može da nam posluži kao podsetnik da više komuniciramo sa onima koje volimo. Moderan i brz tempo života nam ostavlja sve manje slobodnog vremena, zato je veoma važno da to slobodno vreme, i kada sve ovo prođe, umemo da stvorimo za sebe i drage ljude. Ostavi sve što radiš na pet ili deset minuta, nazovi nekoga čisto da pitaš kako je i dan će automatski biti lepši i produktiviji, za oboje.

Za sam kraj ovog teksta želim da poručim svima da nije sve otkazano. Sunce nije otkazano, sijaće lepše i grejati više nakon ovoga Proleće nije otkazano, trava će biti zelenija, a cveće šarenije i lepše će mirisati. Nisu otkazani porodični, rodbinski i prijateljski odnosi, naprotiv, još su čvršči. Muzika nije otkazana, tu je negde i veselija nego ikada pre. Ljubav nije otkazana – prema ljudima, životinjama, prirodi, raznim aktivnostima, svemu onom u čemu uživamo. Čitanje nije otkazano, evo prilike da pročitamo neke knjige za koje do sada nismo imali vremena. Empatija nije otkazana – izraženija je. Mašta nije otkazana, sada konačno i za to imamo vremena. Nikada nismo previše odrasli za maštanje. Nema to veze sa godinama. Dugi, topli, razgovori sa razumevanjem nisu otkazani, sada kada većina ljudi ima slobodnog vremena, možemo da pričamo telefonom koliko god želimo. Ljubaznost nije otkazana, ona nas čini najlepšom osobom na svetu bez obzira na to kako izgledamo, istovremeno otvara mnoga (ako ne i sva) vrata ovog sveta. Nada nije otkazana, potrebnija nam je nego ikada i ona je nešto bez čega nikada ne smemo da ostanemo, šta god nas zadesilo. Molitva nije otkazana, molitva će nas ujediniti i umiriti u ovim teškim vremenima. Neka svako od nas pođe od sebe i svojim primerom pokaže da ni jedna od navedenih stvari nije otkazana. Lično verujem da je ovo lekcija, da naučimo da cenimo „ono što se podrazumeva” , ono što se ne može kupiti. Na prvom mestu zdravlje, pa zatim sve što sam nabrojala. Savladaćemo jednu od najtežih životnih lekcija, a onda dolaze lepša vremena za sve nas. Još samo malo strpljenja, sve će proći, a mi ćemo biti zdravi. Jači nego ranije. Zahvalniji. Srećniji.

 

Nada Jevtić

 

 

_________________________________________________________________________________

 

 

 

 

Subotica Ekonomija, privreda, poljoprivreda, investicije, međunarodna saradnja, IPA programi, Evropski fondovi
Subotica Economy, business opportunity, agriculture, investments, international cooperation, IPA Programming, European Funds
Subotica Wirtschaft, Landwirtschaft, Investitionen, Europäischen Fonds,

Video galerija


PREČICE