Lepša strana grada

 

 

 

 

 

 

Sadržaj stranice je deo projekta "Lepša strana grada", kog realizuje Udruženje Info - inicijativa, a kog je podržao Grad Subotica.

 

 

 

Stranica „Lepša strana grada“ će učiniti vidljivijim život, stavove, potrebe, nadanja, ali i talente i sposobnosti osoba sa invaliditetom.
Cilj projekta je da sa jedne strane, podstakne kreativne potencijale osoba sa invaliditetom, a da šira javnost ima priliku da sagleda njihove mogućnosti, sposobnosti, talente i domete, a pre svega da predstavimo i promovišemo njihove napore da ravnopravno učestvuju u kreiranju društvenih, ekonomskih i prilika u oblasti medija, sporta, kulture i umetnosti.
Smatramo da ukoliko ovaj deo populacije učinimo prisutnijim u medijskom prostoru, daćemo doprinos da sve sfere društva imaju na umu potrebe, želje i samo postojanje ovih ljudi, sa kojima treba zajedničkim naporima da grade uređenije, inkluzivno društvo, društvo jednakih šansi.

 

Ovo je ujedno i poziv da nam se priključite u uređivanju ove stranice. Kontaktirajte nas i pošaljite nam Vaše radove - tekstove, sportske izveštaje, literarne radove, fotografije, video zapise i sve ono što dokumentuje vaš talenat i umeće.

 

 

 

Vaši radovi

 

 

30.11.2020.

 

Blagoslov je kada radiš ono što voliš

 

 

 

 

Kada pogledate oko sebe, uvidećete da su ljudi mahom nezadovoljni, uglavnom kukaju i žale se. Živimo u vremenu punom izazova, gomile obaveza i konstantnog manjka slobodnog vremena. Da bi čovek obezbedio sebe i porodicu, mora da radi, u većini slučajeva je to „od jutra do mraka“. U celoj toj zbrci da se završe određene obaveze u okviru predviđenog roka, većina zaboravi na zahvalnost. Prvenstveno bi trebalo da budemo zahvalni na tome što smo zdravi mi i oni koje volimo, a zatim i na ostalim ništa manje bitnim stvarima u našim životima, koje čine da se osećamo zadovoljno i ispunjeno.

 

Svako od nas redovno sreće osobe koje se uvek žale na svoj posao. Ta obaveza im predstavlja ogroman teret. To je zato što rade isključivo, eto, zbog dobre plate. Svakodnevo se muče da bi zaradili novac za hranu, račune, garderobu i sve ono što je čoveku neophodno za život. Nažalost, ovo je postalo potpuno normalna pojava. Malo je onih koji pronađu svoju svrhu. Kada kažem svrhu ne mislim na partnera i formiranje porodice, jer sreća je individualna stvar i tema oko koje će uvek biti argumenata za i protiv. Za nekoga je sreća upravo to – partner i deca, za druge je najvažnija karijera... Stvar je u načinu razmišljanja i postavljenih ciljeva i prioriteta. Sve je u redu dok je čovek srećan i zadovoljan životom koji vodi. Ako nije tako, znači da nešto nije onako kako je zamislio. Retki su ljudi koji vole svoj posao, a to se odmah vidi. I i te kako je važno. Zamislite da sutra, ne daj Bože morate u bolnicu, a tamo vas dočekaju namrštena lica frustriranih medicinskih radnika. Pakao. U najmanju ruku. Kada je obrnuto, odmah je pacijentu lakše, prijatnije koliko to u bolnici može biti. Jedan osmeh i lepa reč je sve što je potrebno u tom trenutku. A mnogo znači, dugo se prepričava i pamti. Nebitno je čime smo odabrali da se bavimo u životu, svaki posao je častan i vredan poštovanja, nosi određenu odgovornost i težinu, ali je izuzetno važno kako se prema njemu odnosimo. Verujem da svako od nas može da pronađe koji mu posao odgovara, samo treba slušati sebe. Obrazovanje jeste veoma važno, ali ne i presudno. Veoma privatna stvar je koliko ćemo da se obrazujemo. Svako ima svoje izbore i drugačije afinitete, koje ostali treba da poštuju. Nije neko vredniji kao čovek od onog drugog zato što je obazovan. To nema veze sa vrednostima. Prave vrednosti čovek uči kod kuće, a tek kasnije stiče znanje i iskustvo kroz obrazovanje i posao. S druge strane, ako imamo tu sreću da smo pronašli posao koji nas u potpunosti ispunjava, moramo biti svesni činjenice da ćemo možda nekada raditi i ono što ne volimo baš toliko, pogotovo ako gradimo karijeru. Na primer, neće jedan novinar koji je tek diplomirao odmah sesti u uredničku fotelju, ne. Za uspeh treba vremena i izuzetno je važno ne preskakati stepenike. Korak po korak, stepenik po stepenik. Uspeh treba steći, zaslužiti ga. Zato je u tom slučaju najbitnije dogovoriti se sa sobom, prihvatiti trenutnu situaciju i konstantno se truditi i boriti da bude još bolje. Ako tako radimo, veliki uspeh o kom smo sanjali sigurno neće izostati. Kada je čovek zadovoljan na poslu, to se odražava na celokupan kvalitet života koji vodi, od porodice do prijatelja. To se, kao što rekoh, jednostavno vidi. Priznaćete, svi volimo da budemo okruženi ljudima koji nas inspirišu, ljudima koji su srećni i zadovoljni. Zadovoljan čovek će, takođe, uvek podržati druge u ostvarenju njihovih snova i ciljeva. Pomoći će koliko god može. Prepoznaćete ih lako, po načinu na koji vas bodre, po tome što kažu: „Bravo, sjajno si ovo uradio/la! Tako sam i ja počeo/la, samo napred!“. Nema ništa lepše nego kada onaj ko pronađe posao iz snova, ima podršku ljudi koji su i te kako uspešni u tom poslu. Verujte, ništa lepše. Dogodiće se i kritike, to je sastavni deo uspeha u bilo kom poslu, ali i one će od uspešnih i ostvarenih ljudi zvučati drugačije. Ukazaće vam na grešku na normalan, suptilan način, trudeći se da iz vas izvuku maksimum, jer znaju da možete bolje. Uz takav primer, postaćete bolji radnik i čovek. I sami ćete jednog dana nekome biti uzor. To su znakovi koji ukazuju da ste pronašli svoju svrhu. Pronaći i raditi posao koji volite i koji vas ispunjava je ogromna sreća i blagoslov, na kome bi i te kako trebalo da budemo zahvalni.

 

Osluškujte sebe, svoje potrebe i želje, pronađite posao koji volite i borite se za to. Bez obzira na to koji je posao u pitanju, bitno je da vama odgovara i prija. Da odlazite na posao sa radošću. Borite se da, iako vas čeka mnogo uspona i padova, za vas posao bude pravo uživanje. Setite se da uvek imate pravo izbora i da nikad nije kasno da pronađete sebe u nekom poslu. Kada radite srcem, neće vam biti teško. Kineski filozof i socijalni reformator Konfučije je rekao: „Pronađi posao koji voliš i više nećeš morati da radiš nijedan dan u životu“. Tek tada ćete biti srećni i zadovoljni u svim aspektima života i sve će imati smisla.

 

Nada Jevtić

 

__________________________________________________________________________

 

29.11.2020.

 

Buđenje jutra u meni

 

 

Sve što sam preživela bilo bi nemoguće bez nesebične podrške moje majke i njene hrabrosti. Ali, u tim teškim trenucima, samo nama znanim, ona je bila najveća žrtva osude. Posmatrali su je kao nekoga ko želi da ubije svoje dete. Nisu znali, ni osećali da je upravo ta majčinska vera bila najviša lestvica ka buđenju novog jutra u meni, koja mi je pomogla da se sedam puta iznova rodim.

 

 

 

 

Svako novo buđenje iz anestezije značilo je za mene novi život, novu radost, novi početak, nove planove za budućnost bez obzira na posledice i težinu koju ću morati da nosim kroz život. Kad mi se sve to desilo, pored moje majke, koja se držala kao jedna lavica, uz mene su bili i moji baka i deda. Iako je vera plamtela u srcu moje bake, u trenucima velikog rizika za moj život, ipak se javljala određena doza sumnje koja je, u stvari, bila strah da se ne
desi ono najgore. Trenutak konačne istine o meni, potpuno ju je obeshrabrio, kao udarac nepravde koju nije mogla prihvatiti. Dešavalo se da kaže da ne može dalje i da ne može da čuje tu istinu, ali tada je pored nje bio neko čija snaga za sledeći korak nikad nije posustajala.

 

Moj deda. Čovek bezuslovne ljubavi čija vera u mene nikad ne posustaje. U meni budi dostojanstvo u najvećim usponima, ali i gorkim padovima. Samo postojanje moga bića, u njemu rađa nadu i volju za viđenje svetlije strane života. Ta vera u mene i snaga da mi bude i otac i deda, čini me najponosnijom unukom na svetu. Jaka emocija koja se javlja u njemu kada sam ja u pitanju, ne može da se meri ni sa čim što sam mogla da dobijem. Da bi čovek smogao hrabrosti da podnese sve što mu život nanese, mora da ima prvenstveno mir sa samim sobom, a potom i sa drugima. To nije lako ostvariti, jer ponekad nam bude dosta svega. Neprevaziđeni ljudski inat uskomeša se sa suštinskim životnim pitanjem: „Koji je smisao tolikog lutanja, traganja i saplitanja u borbi za sopstvenu egzistenciju kada rezultati izostaju, a očekivanja nisu ispunjena?!” Obično to pomislimo kada nam posustaje vera koju smo toliko godina iznova budili u sebi, a kraj našem beznađu se ne nazire.

 

Ali onda dođe novo buđenje, novi dan, nova snaga kad čovek mora da nastavi tamo gde je stao. Tada je neophodno održati harmoniju i dosledno odnegovati ljubav prema sebi i drugima. Već sledeći dan je neizvesan u svojoj neprestanoj borbi dobra i zla, a u meni tinja sumnja - hoću li uspeti da se suočim sa novim iskušenjima i izazovima životima.

 

Sandra Svirčev

 

__________________________________________________________________________

 

26.11.2020.

 

Na sunčanom dlanu života

 

 

 

 

Upravo moja borbenost, snaga i energija na koju je moja porodica navikla, u tim teškim trenucima za moju majku bilo je jedino što je moglo da je podigne i vrati joj onu njenu radost i pozitivni duh sa kojim bi joj se ponovo vratila volja za životom i osećaj za lepe stvari koje imamo u životu, koje nas čine srećnim. A, tu sreću ne treba terati od sebe zbog nekih tužnih i gorkih iskustava koja su ipak prošla!

 

Pravimo veliku grešku kada im dopuštamo da svojim postojanjem i uticajem uguše u nama potrebu da se okrenemo nekim pozitivnijim stvarima koje su sigurno tu negde oko nas, ali prvenstveno u nama samima. Ali, i njima treba dati šansu da nas ponovo ponesu sunčanom stranom života. Trenutak u kome sam okrenula novi list u svom životu, značio je pre svega da će doći do nekih promena koje je već odavno trebalo da usvojim i počnem da primenjujem kod sebe, kako bih izbegla problem koji mi se desio i zbog kojeg sam preživela pakao koji želim da izbrišem potpuno iz svog sećanja. Uvođenjem novih pravila u svoj život, moje stanje menjalo se u svakom pogledu. Sve ono što sam imala u svom životu i na čemu sam radila kada je moje zdravlje u pitanju, i dalje je imalo prioritet i moju veliku posvećenost sa jednom malom razlikom u odnosu na pre. Neophodno je bilo smanjiti intenzitet i tempo rada. Stvari su počele da se preobražavaju u harmoničnom toku mojih dobrih misli i dela. Bilo je potrebno da smanjim tempo u svemu onome za šta sam do tada davala celu sebe. I previše. To je cena plaćanja svega što se u meni prehladilo – od emocija do tela jednog bića. Tada osetiš koliko je čovek malen i bespomoćan pod zvezdama. A celog života trči, često i bahato, da ih odjednom dosegne.

 

Nismo krivi što smo samo ljudi. Ali, naše nemirenje sa mogućnostima koje imamo, vode nas u sunovrat. Do dna. Zaboravljamo da se sjaj u oku naše zvezde vodilje može brzo ugasiti, a poverenje se uvek iznova stiče.

 

Sandra Svirčev

 

__________________________________________________________________________

 

25.11.2020.

 

Neće uvek biti onako kako smo zamislili, ali...

 

 

 

 

Svako od nas ima pravo da poželi bilo šta. Svima bi trebalo da bude prioritet da smo zdravi i da su zdravi svi koje volimo, zato se na tome treba uvek zahvaljivati. Svakoga dana, bez izuzetka. Ali, prirodno je da želimo i druge stvari, neke su materijalne, neke ne. Ovoga puta neću pisati o nekoj konkretnoj želji, već o tome kako da se postavimo i šta da radimo ako ne nekad naši planovi „izjalove“.

 

Namerno sam na kraju prethodne rečenice stavila navodnike, jer ako se nešto što smo želeli i borili se za to, ipak nije ostvarilo, skloni smo razmišljanju kako je sve propalo. Da smo u stvari nešto izgubili. Većina ljudi bi tako odreagovala. Poenta je u tome da svako „zašto?“ ima svoje zato, da samo treba stati i sagledati stvari iz drugog ugla. Postoji nešto za šta se borimo godinama, mnogo želimo to, fokusirani smo, mislimo da smo blizu ostvarenja cilja... a onda, odjednom – puf! Mogućnost da se ostvari ta želja rasprši se kao balon od sapunice... Nema više, ode, kraj... Čovek ostane zatečen, ne znajući šta ga je snašlo, otkud sad odjednom takav ishod? Hiiljade i hiljade misli prođre kroz glavu: „Zašto? Kako? Gde sam pogrešio/la?“ Odgovor je veoma jednostavan – niste nigde pogrešili i nije tačno da se niste dovoljno borili ili želeli to. Nije do vas, jednostavno. Za sve postoji pravo vreme – ono što želimo doći će kada budemo spremni. Naći će put. Svim srcem verujte u to. Postoji razlog zašto se nije dogodilo sada. Okej, desiće se. Možda čak i u boljem obliku nego što smo zamislili, ili će okolnosti biti dugačije. To ne znamo, i ne treba mi da znamo baš sve. Naše je da se borimo i da verujemo da će sve doći na svoje. Jer hoće. Možda će trebati nekoliko meseci, pa čak i godina... ali želja uvek nađe put. A kada se ostvari, shvatićemo da je „kraj“ u stvari bio samo odlaganje i dogodio se za naše najveće dobro. Još je bolje ispalo sve, nego što smo iskonstruisali u svojoj glavi! Tada budemo još srećniji nego što bismo možda bili da se to desilo ranije. I po ko zna koji put shvatimo da sve ima svoju svrhu.

 

Čar života i jeste u tome da sanjamo, želimo i za to se borimo. Bez obzira na šta se odnose, da li su velike ili male, želje svemu daju smisao. Vama su važne, za druge možda besmislene. Želje su lična stvar i nemamo zašto nekome da se pravdamo, objašnjavamo. Neko želi jedno, ja nešto sasvim drugo, to je apsolutno normalno i potpuno u redu. Borite se za ono što želite, verujte svim srcem i ne odustajte nikada. Ništa što vas čini srećnim nije pogrešno, ma šta drugi mislili. I da ponovim, ako se nije ostvarilo ono što ste zamislili, znači da vas čeka nešto mnogo, mnogo bolje.

 

Nada Jevtić

 

__________________________________________________________________________

 

31.10.2020.

 

Život se troši, ali je smisao večna

 

 

 

 

U početku sam se teško podizala kada je bilo dramatično. Ali, ipak sam se podigla! Vremenom sam ugradila u sebe poseban mehanizam da se, koliko god nešto bilo teško i izgledalo nemoguće, borim da ostvarim svoje želje i imam cilj koji opravdava sredstva. Ipak je naš porodični moto „Ne odustajem!“ Svaka moja bol ostavila je traga koji nikad neće moći potpuno da iščezne. I koliko god da je čovek jak, on se ipak na neki nači slomi, jer život troši i uzima snagu svaki put kad je nešto trnovito. Osećala sam oduvek da je sve negde zapisano, pa i moj život. U jednoj zvezdi je, kad se rodimo, ceo naš životni vek. I koliko god mi želimo da menjamo neke stvari, to nije moguće, jer nas senka naše sudbine drži na velikom oprezu i to ne dozvoljava. Mogla sam mnogo, ali život je postavio stvari van mojih domašaja i očekivanja. Kao da ih je izneverio. Ta ograničenost mojih mogućnosti često mi pomućuje osećaj sreće.

 

A ljudi?! To je uvek posebna tema, vredna ili manje vredna pominjanja. I to je do čoveka. Često se molim Bogu da me sačuva od lažnih prijatelja. Od neprijatelja ću se sama odbraniti. Iskrenost nema cenu, kao što je i licemerje ima. Skupa je. Koliko i umemo da prepoznamo i vrednujemo ono što imamo, pitanje je. Dela, a ne reči. Što je uži put, tesnac, veća su i iskušenja, ali i zasluga uspeha! Za mene nijedna stvar u životu ne može biti prolazna, jer svaki trenutak koji sam doživela postaje večnost u kojoj i jeste tajanstveni, nedokučivi smisao ideala. Uprkos svemu što moj život nosi, trudim se da živim kao svi drugi ljudi. Želim da uživam u malim stvarima koje su često najdragocenije, da budem srećna zbog dobrih ljudi koji postoje, svesna da smo svi samo to – ljudi. Najviše iskustva i znanja dobila sam u situacijama kad sam gubila i kada me je život lomio toliko da sam negde duboko u sebi pomišljala da se više neću podići. Zahvaljujući tome, hrabrost je postala moje nezamenljivo iskustvo u kojem sam stekla moć da se veličina moje ličnosti ogleda upravo u mojoj odluci da budem jača od sudbine i da pobeđujem tamo i gde je to delovalo nemoguće. Kompromis sa prošlošću vređa dostojanstvo čoveka. Smisao je u budućnosti koja se otvara pred svakim našim očekivanjem da bolje sutra ipak postoji.

 

Sandra Svirčev

 

__________________________________________________________________________

 

31.10.2020.

 

Suočavanje sa godinama bola

 

 

 

 

Samo pet godina sam imala kada me je zadesila ta užasna stvar sa mojim zdravljem. Tada u meni još uvek nisu bila dovoljno osvešćena osećanja, kao ni pojam o tome šta se zapravo dogodilo. Kako su godine prolazile, počela sam da gledam život iz drugog ugla. Sve zrelije. Znala sam da to nije nešto trenutno što će proći i više se neće ponoviti. To nije bio ružan san u kojem sam još imala nadu da ću se probuditi i probati da nastavim da živim. Ne, to više nije bilo moguće! Stvarnost je pokazala drugu stranu sebe, mnogo suroviju i bolniju. Nije me pitala da li sam spremna da se suočim sa takvim iskušenjem. A morala sam.

 

Nekoliko godina je trebalo da se u meni javi bol zbog svega što mi se desilo. Ta bol bila je toliko jaka da je blokirala moj život na svim poljima. Nemoć me je sputavala i vukla u beznađe. Život za mene nije imao više nikakvog smisla i samo sam se pitala čime sam zaslužila ovakav jeziv obrt. Kad izgubiš veru, sve gubi smisao. Nemaš više snage ni za šta što čini ovaj život dragocenim. Sitnice su zanemarene. Tek predstoji borba. Suočavanje sa sobom, drugima, životom… I sve to ka jednom cilju – ozdravljenju! U trenucima najtežeg bola, kada sam bila obuzeta tugom i nesrećom, kao groznicom koja je tresla moje telo, ni
na sekund nisam imala misao u glavi da ne želim ovaj život i da želim samo da odem sa ovog sveta. Ipak sam osećala da se sve to dešava nekim Božijim promislom. Tada sam shvatila koliko je važno ne samo verovati u Boga, već i Njegovoj dobroj nameri. Znala sam da On najbolje poznaje moju granicu izdržljivosti. Šta je izgubljeno, a šta dobijeno? I danas, posle svega, ja sam ipak srećna. Ni najmanjim delom svog bića ne osećam strah, već radost kad svojoj patnji pogledam u lice. Sve na ovom svetu ima svoju svrhu iako često ne razumemo znakove koje dobijamo. Svaka suza, svaki pad i tuga dolaze nam u život kao nauk, da sve ono što želimo već imamo, samo to ne vidimo baš uvek dok nas bol ne probudi. Dugo vremena mi je trebalo da počnem da pišem knjigu ne zato što nisam htela ili nisam imala volje, već zato što je trebalo da prođe određeno vreme da neke stvari dođu na svoje da bih mogla da ih iznesem ovde. I moji vidici su širi. A ono prema čemu sam nekada imala negativan stav i što sam osuđivala, sada sagledavam sa više razumevanja.

 

Možda će ove reči doprineti da i vi, dragi čitaoci, naučite da cenite više svoj život i svoje mesto u njemu. Možda je nekome potrebna reč kao uteha, a nekom ceo roman. Nekom je potrebna samo podrška, a nekom čovek. Ova autobiografija je moja produžena ruka svakome kome je ova priča uteha na dlanu srca.

 

Sandra Svirčev

 

__________________________________________________________________________

 

31.10.2020.

 

Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci

 

 

 

 

Život neretko ume da bude tmuran, dosadan i siv. Zamislite kakav bi tek bio da ne postoje knjige. Duško Radović na ovu temu kaže: „Knjige ne diramo i ne čitamo. Ponekad, iz očajanja, uzmemo poneku knjigu i kad se iznenada suočimo s njenom lepotom i pameću – to nas dotuče. Bolje je da je nismo ni uzimali. Ne bismo znali kako je prazno i pusto živeti bez knjiga!”. Ta predivna “gomila” papira išaranog slovima, koja zajedno čine najlepše rečenice koje ste ikada pročitali. Neke od njih rado delite sa drugima, podvlačite, zapisujete, ali postoje i oni citati koje ljubomorno čuvate za sebe, kao smernicu, motivaciju ili nešto treće. Knjiga je jedan od najlepših poklona koji nekome možete dati. Ima mnogo predivnih citata o knjigama, ali ja sam za naslov teksta odabrala rečenicu našeg čuvenog prosvetitelja i reformatora Dositeja Obradovića, jer, po meni, ona u sebi sadrži težinu i lepotu da opiše koliko je važno čitati knjige.

 

Iako živimo u vremenu kada je sve digitalizovano i lako dostupno na internetu, pa tako i knjige, spadam u onu grupu ljudi koja ni za šta ne bi menjala onaj osećaj kada držiš knjigu u rukama, listaš stranice i osećaš njihov miris… Obožavam miris knjiga! Za mene knjige predstavljaju nešto zaista posebno, što se teško može verodostojno objasniti. Mogu ja do sutra ovde da pišem o čitanju, kako utiče na nas, koliko je značajno, itd. Samo ljudi koji zaista vole da čitaju će razumeti kada pišem o ushićenju i radosti čitanja. Pre nekih 10 godina sam sticajem okolnosti bila po bolnicama duži vremenski period. Naravno, u posetu mi je dolazila porodica, prijatelji, ponekad malo možeš da popričaš sa bolesnicima sa kojima deliš sobu… Ali, u bolnici sam većinu vremena sama i to je realnost. Da bi prebrodio sve izazove i savladao prepreke koje život pred njega postavi, čovek pre svega mora da misli o tome kako da samom sebi pomogne i olakša. Tu je naravno mobilni telefon, društvene mreže i razne aplikacije za komunikaciju, poneka igrica da prekrati vreme… ali, ja na primer, nisam tip osobe koja voli da igra igrice. Možda će zvučati čudno, ali meni je to dosadno. Umesto toga, stvarno uživam u čitanju, mogu to da radim satima. Ako radnja knjige na početku okupira moju pažnju, velika je verovatnoća da ću se teško odvojiti od nje sve dok ne pročitam poslednju rečenicu. To uzbuđenje, iščekivanje šta me će se dogoditi u nastavku ne umem da opišem. U stanju sam da pročitam nekoliko knjiga tokom boravka tamo. Takođe, kada želim da pobegnem od realnosti opet na scenu stupaju knjige. Slikoviti i realistični opisi likova, situacija i predela vode me u drugu dimenziju. Za tren oka više se ne nalazim u bolničkom krevetu, već obilazim pustinju sa glavnim junakom Koeljovog „Alhemičara“, na primer. Kada sam bila mlađa retko koja knjiga je ostavila snažan utisak na mene, jer su to uglavnom bile „nametnute“ školske lektire koje, po mom mišljelju, deca, tinejdžeri, kako god, nisu u stanju da razumeju na pravi način. Jednostavno, za neke od tih knjiga ja nisam bila dovoljno zrela, odrasla. O sebi imam pravo da govorim i smatram da tada nisam mogla u potpunosti da razumem radnju, poentu i pouku nekih školskih lektira. Nemam lošu nameru dok pišem ovo, te knjige čitaju svi učenici i tako treba da i da ostane. Ono što hoću da kažem je, kada sam nekoliko godina kasnije, ponovo čitala „Anu Karenjinu“ ili, na primer, „Zločin i kaznu“, neke stvari sam iz drugačije perspektive sagledala, bolje razumela... Škola nas uči da su knjige ogroman blagoslov i da mogu da nam pomognu u životu. Nema ništa loše u tome da čitamo iz zabave, naprotiv, uvek je bolje uzeti knjigu u ruke nego gledati televiziju, ali knjige ne služe samo za to. Iz knjiga svašta možemo da naučimo o drugim zemljama, narodima, kulturi, običajima, istoriji, kao i o životinjama, biljkama, ali svim i drugim sferama našeg interesovanja, bez obzira na to o čemu se radi. Takođe, knjige mogu mnogo da nam pomognu da obogatimo svoj rečnik. Kada razgovarate sa osobom koja ima veliki fond reči, možete biti sigurni da je pročitala mnogo knjiga. Ljubav prema knjigama odnosno čitanju uopšte ne mora biti direktno, usko povezano sa nivoom obrazovanja. Jednostavno, postoje ljudi koji vole knjige i uživaju u čitanju, to je sve. Pre nego što završim priču o knjigama, htela bih da kažem još da je čitanje veoma važno i za naš mozak, sa posebnim osvrtom na koncentraciju i fokus, dakle pomaže nam da usmerimo našu pažnju ka onome što radimo, pa samim tim možemo bolje i lakše da učimo, ali i da budemo produktivniji na poslu. Takođe, nevažno je koliko stranica pročitamo dnevno ili nedeljno. Čitamo onoliko koliko nam druge obaveze dozvole, važno je samo da se zadrži kontinuitet.

 

Svaka knjiga je magična na svoj način. Predstavlja jednu vrstu avanture, putovanja, iako se, tehnički, niste pomerili sa mesta. Kao što postoje različiti ukusi kada se radi o muzici, filmovima, tako i svako od nas ima književni žanr koji najviše voli i u kom uživa. Što je apsolutno u redu. Birajte ono što volite i znajte da je vreme koje uložite u čitanje vreme uloženo u sebe. Jednog dana ćete biti zahvalni sebi na tome što ste pročitali sve te predivne knjige. I da, slobodno se „vraćajte“ već pročitanim knjigama, niste ista osoba koja ste bili pre 5, 10 ili više godina, stoga istu knjigu možete doživeti na potpuno drugačiji način. Za kraj, preporučiću nekoliko knjiga koje smatram da vredi pročitati i po više puta – Paulo Koeljo - „Alhemičar“, Džejn Ostin - „Gordost i predrasude“, Meša Selimović - „Tvrđava“, Vilijam Šekspir „Hamlet“, Aleksadnar Dima „Grof Monte Kristo“, Fjodor Mihailovič Dostojevski - „Idiot“, pomenuti roman Lava Nikolajeviča Tolstoja – „Ana Karenjina“ i takođe Dostojevskog – „Zločin i kazna“.

 

Nada Jevtić

 

__________________________________________________________________________

 

24.10.2020.

 

LEPŠA STRANA GRADA - Osnovna i srednja škola "Žarko Zrenjanin" Subotica / VIDEO

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

B. Balaban

 

________________________________________________________________________________

 

 

03.10.2020.

 

Velika pobeda fudbalera Spartaka

 

 

Na Gradskom stadionu u Subotici, bez prisustva publike, snage su odmerili fudnaleri Spartaka i Čukaričkog, koji je savladan od ekipe domaćina rezultatom 4:2. Meč je sudio sudija Bojan Nikolić.
Strelci: Shimura (32'), Marčić (39'), Endiaje (42'), Kamenović (45'), Nikolić (52' i 84').

 

 

 

 

 

U utakmici 10. kola Linglong Tire Super lige Srbije, fudbaleri subotičkog Spartaka bili su domaćini uvek nezgodnoj ekipi Čukaričkog. Videli smo mnogo preokreta, ali su domaćini na kraju slavili, sasvim zasluženo. Ova utakmica opravdala je epitet derbija kola, budući da su gledaoci koji su je pratili putem malih ekrana imali priliku da vide čak 4 gola. U prvom poluvremenu, semafor je pokazivao 2:2. Spartak je poveo, do tog gola dešavanja na terenu mogu da se opišu kao „odmeravanje snaga”, ali treba naglasiti da je u tom periodu Čukarički pokazao da je ozbiljan protivnik, što se i videlo kako je meč odmicao.

 

U 32. minutu Shimura je bio viši i snalažljiviji u skoku od Ćirkovića i poslao loptu u mrežu za vođstvo „golubova”. Samo sedam minuta kasnije, Nikolić je odlično zahvatio loptu na grudi, predriblao dva igrača i fantastično uposlio svog saigrača Milana Maričića, koji uspeva da savlada golmana gostiju, sa 10 metara. Zaista prelepa akcija naših fudbalera! Iako je Spartak uveliko pokazivao svoju moć, kao i to zašto su u stanju da pobede sve ekipe iz Superlige, ekipa Čukaričkog se sjajno borila, predaja nije dolazila u obzir. Takav pristup utakmici urodio je plodom, jer je do odlaska na odmor bilo izjednačeno - 2:2. Oba gola postigli su posle prekida, iz kornera. U 42. minutu korner je izveo Pantić, loptu je „prihvatio” Endiaje i fantastičnim udarcem iz okreta savladao u tom trenutku nemoćnog Dujmovića.

 

U samom finišu prvog dela igre (45'), ponovo Pantić izvodi udarac iz ugla, šalje loptu u šesnaesterac, Kamenović je udara glavom i uspeva da donese svojoj ekipi izjednačenje. Iako su pri kraju prvog poluvremena ispustili tada već dupliranu prednost, izabranici trenera Vladimira Gaćinovića nisu posustajali već su nastavili da se bore i igraju dobro u nastavku. Posle nekoliko minuta igre, ponovo su imali prednost. Fudbaleri Čukaričkog postavili su lošu ofsajd zamku, te su „plavi golubovi” odlično iskoristili tu situaciju. Tufegdžić je odlično spazio svog saigrača, a ove sezone sjajan i na ovoj utakmici i izuzetno raspoložen za igru, Nemanja Nikolić lagano šalje loptu iza leđa protivničkog golmana.

 

Spartak je nastavio da napada, nije želeo da rizikuje novo izjednačenje ili slično, momci su igrali čvrsto i fokusirano do samog kraja. Konstantni pritisak koji su stvarali protvniku isplatili su se u 84. minutu, Shimura je oteo loptu Birmančeviću i u trku dodaje loptu Nikoliću, koji postiže svoj drugi gol na ovom meču i postavlja konačan rezultat, 4:2. Sjajna igra i borba na obe strane, samim tim je pobeda naših momaka veća i značajnija. Preovladala je, čini se veća želja za pobedom domaće ekipe. Sada sledi reprezentativna pauza, koja traje do 17. oktobra, kada fudbaleri Spartaka gostuju na stadionu „na krovu”, protivnik će im biti ekipa Voždovca.

 

Sastavi: SPARTAK ŽK: Dujmović, Vidaković, Tekijaški, Jočić ( od 64. Vidović), Milošević, Shimura, Marčić, Tufegdžić ( od 90. Đurasović), Bijelović (85. Dunđerski), Nikolić (od 90. Baić), Denković (od 90. Urošević).

 

ČUKARIČKI: Petrović, Endijae, Kamenović, Kajević, Savić (od 60. Vidosavljević), Ćirković, Ostojić, Pantić, Šapić, Birmančević (od 82. Eze), Lukić ( od 73. Šarić).

 

Nada Jevtić

 

 

 

 

__________________________________________________________________________

 

28.09.2020.

 

Portret moje duše

 

 

Moj zadatak je da pronađem portret same sebe. Koliko god godina da imam, to ne znači da treba da znam ko sam ja i ko ću biti, šta ću raditi, hoću li uspeti. To se može postići jedino kroz iskustva kojih nikad nije previše. Što ih više imam, moje znanje postaje bogatije i time bolje upoznajem sebe. Nikada nisam imala lošu sliku o sebi koliko god da mi je bilo teško da prihvatim realnost u nekim situacijama. Iskreno, ponekad sam se bojala takvih momenata, ali strah je prvo osećanje koje se javilo kod čoveka, tako da sam sebe tešila da je plašiti se nešto što treba da prihvatim kao normalnu pojavu koja se dešava mnogima. To je bio dokaz da ne želim biti poražena.

 

 

 

 

Verujem u svoju budućnost i uvek radim na njoj sa ciljem da ona bude što bolja. Uvek se trudim da ne dozvolim sebi da moja budućnost krene putem prošlosti, jer prošlost je nešto mnogo gore od budućnosti. Ona nas vraća na stvari koje smo već doživeli, što nas tera da ponovo neprestano mislimo na nešto što smatramo da je bila greška i loše po nas, i čemu po ko zna koji put dajemo šansu i krećemo iznova i nesvesno da pravimo istu grešku. Ipak nam oči nisu na leđima da se neprestano osvrćemo iza sebe, već nam je pogled uperen napred, ka budućnosti.Vreme, kao najširi pojam, teče svojom maticom koju ne možemo zaustaviti. Vreme je neuhvatljivo. Ne možemo ga videti, a uvek je tu sa nama i ispred nas. Borba, razočarenja, usponi, padovi, tuga i sreća… Sve je to život u kome samo hrabri mogu da opstanu i stignu do kraja svog cilja.Svet u kojem živim je jedna veoma čudna i nepredvidiva pojava koja zahteva oprez pri svakom potezu koji želimo povući, ali i spremnost na pobede i poraze. Nekad nas baš najbeznačajnije stvari umeju srušiti. Ali, opet, mi smo im pridali značaj.

 

Život je jedna igra u kojoj moramo pronaći pravu ulogu, a na putu do toga moramo igrati i probijati se, ne zaustavljati se ni pred čim, sem pred onim svetim i nebeskim u čoveku, u nama, pred čime drhtimo, a čemu se divimo.

 

Sandra Svirčev

 

__________________________________________________________________________

 

25.09.2020.

 

Igraj svoju igru za život

 

 

Ne možemo promeniti druge, neophodna promena je u našem pristupu svetu oko nas. Možemo promeniti sebe i svoje viđenje života. Intuicija nas često vodi na pravi put istine. Većina ljudi danas se nije pronašla u ovom svetu. Nije uspela da se snađe i pronađe, pre svega, mesto za sebe, gde bi mogla da pokaže sve svoje kvalitete i svoje dobro koje poseduje. Kao da im se životni tok gubi u haosu sadašnjice. Istinske vrednosti i dalje tragaju za svojom maticom. Svako traga za sobom i nekim svojim svetom. Koliko god da nam nečiji svet izgleda čudan i tajnovit, mi nemamo pravo da ga osuđujemo. Mi smo ti koji stvaramo svoj lični svet, svoj ugao poimanja života, koji je samo naš!

 

 

 

 

Moja odluka je da svoj svet na hartiji spoznaje istine delim sa svima. Tada on nije samo moj, već je i vaš. Stavovi su individualni, ali istina je jedna - svi smo mi ono isto biće. Deleći svoja iskustva, ako i jedna nit dopre do čitalaca kojima posvećujem ovu knjigu, znam da moja hrabrost da se suočim sa iskušenjima i iznesem ih na svetlost dana, nije bila uzaludna. Ako čovek nađe razlog da nešto svoje podeli sa većim brojem njemu posebnih i dragih, poznatih i nepoznatih, ljudi, onda to predstavlja putokaz kojim on želi na nešto da ukaže, da upozori, da opomene. Na samom kraju prvog dela moje ispovesti, otkrila sam samo neke detalje iz svog života u kome sam iznela dosta životne filozofije koju je samo lično iskustvo iznedrilo. Verujem da nam Bog nekad sa dubokim razlogom postavlja različita iskušenja da bi naučili da cenimo ono dobro koje svako od nas ima u svom životu. Mislim da ljudi nekad previše ozbiljno shvataju život, a nekad previše olako. Kada bismo svi pokušali da razmislimo i zapitamo se o životu, možda bi tada sve postalo drugačije. Dobro pobeđuje zlo. Ipak, po Njegoševoj, “Čaša žuči ište čašu meda. Smješane najlakše se piju.”

 

Život daje, ali i uzima. Mnogi zamišljaju i žele da žive van svoje stvar-nosti, sadašnjosti. Obično takvi skrenu sa životnog puta i nikad se, na žalost, ne oporave. Većina ljudskih umova je danas potpuno uništena, jer ulaze u svet poroka - narkomanije, alkoholizma kriminala,zbog čega jednim delom krivim današnjicu i društvo koje vlada, a drugim delom krivi smo i mi sami što smo dozvolili da i dođe do toga. Obično lečimo posledice, a zanemarujemo uzrok problema. Kada se rodimo, dobijamo čist život, a posle sve ostaje na nama. I naša je velika obaveza da ga krojimo prema sebi uz veliki oprez i odgovornost da ne uništimo i pokvarimo ono što već imamo – život kao dar. Postoji mnogo surovih, istinitih i intrigantnih priča za koje znam. Neke sam lično doživela ili imala priliku da ih čujem. Sve one imaju svoju dubinu i širinu, ali najviše težinu kojom ruše svoju kulu karata života. I kada se sruši jedna životna karta, srušiće se i druga i treća i tako redom, sve do poslednje. A to je onda čitav život.

 

I opet kad dublje razmislim, ovaj svet i nije toliko okrutan, već smo okrutni mi prema samima sebi, izgubljeni i nepoznati. Nekad je dovoljno samo ono malo da bismo se osetili srećnim. Zar je toliko nemoguće učiniti život lepšim?! Zar smo toliko nevešti da i kad nam život ponudi, ne umemo odigrati ples sa njim?! A svi toliko želimo to. Nije ni teško. Osetiti umetnost življenja. Uživati u malim stvarima. Igrajmo svoju igru za sreću i lepotu života!

 

Sandra Svirčev

 

__________________________________________________________________________

 

12.09.2020.

 

Spartaku samo bod

 

 

Mesto i vreme: Gradski stadion u Subotici, 17 časova.
Bez prisustva publike. Glavni sudija: Momčilo Marković Strelci: Milan Maričić 58' i Miloš Gordić 90+3'.

 

 

 

 

Nakon dvonedeljne pauze zbog odigravanja reprezentativnih utakmica, ovog vikenda nastavljeno je fudbalsko prvenstvo Srbije. U 7. kolu Linglong Tire Superlige Srbije fudbaleri Spartak Ždrepčeve krvi su u subotu 12. septembra na svom stadionu dočekali ekipu Novog Pazara.

 

Gosti su ušli u utakmicu takozvanim bunkerom - sa zgusnutom i jakom odbrambenom linijom, a priliku za postizanje pogotka vrebali su iz kontranapada. Pomenuta taktika nije rezultirala vođstvom, ali su, s druge strane, uspeli da sačuvaju svoju mrežu. Ređale su se šanse domaćina, pokušavali su Nemanja Nikolić, Lazar Tufegdžić i Luka Bjelović. Ipak, najbolju priliku da dovede svoj tim u vođstvo tokom prvog dela igre imao je iskusni Nemanja Nikolić, momak koga subotička publika izuzetno voli i ceni. Nikolić je uputio oštar šut, golman Novog Pazara je nakratko odbio loptu, dok je Kudrić istu izbacio sa gol linije. Bilo je blizu, ali je na semaforu i dalje pisalo 0:0 i sa tim rezultatom su igrači i otišli na odmor.

 

U nastavku je Spartak više ličio na onu ekipu sa početka prvenstva, igrao je u svom prepoznatljivom maniru, te je kako se činilo našao rešenje za . odbranu protivnika. Naši fudbaleri zaigrali su znatno brže, efikasnije i nekako lagano, pa je već na samom početku drugog poluvremena priliku za vođstvo imao Tufegdžić (46'), kada je uputio veoma dobar šut u okvir gola Pazara. Asistent kod ove akcije bio je Milošević, kome je ovo bio 150. nastup u plavo-belom dresu. Spartak je konačno uspeo da povede u 58. minutu meča. Nikola Srećković izveo je korner, lopta je došla „pred noge” Milanu Maričiću, koji je potom lako poslao u mrežu protivnika.

Nakon vođstva, domaći su bili još opasniji i agresivniji. Usledio je ponovo period sa mnogo šansi, najpre je Nikolić pokušao iskosa, ali je taj šut zaustavio golman Drobnjak. Pokušavali su Tufegdžić, Maričić, Shimura, ponovo Nikolić... Ali je rezultat ostao nepromenjen.

 

Prva ozbiljnija prilika gostiju viđena je tek u finišu meča, u 84. minutu igre, kada je Živić pogodio stativu.
Iako je Spartak tokom većeg dela meča bio bolji i dominantniji, u nadoknadi vremena ipak je ispustio minimalnu prednost stečenu u drugom delu igre, a samim tim i šansu da osvoji nova tri boda. Golman domaćih Filip Dujmović je oborio Luku Mićića u šesnaestercu, a sudija Momčilo Marković je za taj potez odredio najstrožu kaznu - udarac sa bele tačke. Precizan je bio Miloš Gordić i u 93. minutu postavio konačnih 1:1.

 

 

 

 

 

Sastavi:
SPARTAK ŽK: Dujmović, Dunđerski, Tekijaški, Milošević, Jočić, Maričić (od 81. Vidaković), Bjelović (od 46. Savković), Shimura, Tufegdžić (od 88. Đurasović), Srećković (od 90' Vidović), Shimura, Nikolić.
NOVI PAZAR: Drobnjak, Vlajković, Kudrić, Trtovac, Marinković (od 77. Nedeljković), Živić, Tomić (od 68. Perić), Sise, Resić (od 77. Gordić), Fratović (od 46. Mićić), Dragutinović (od 68. Aganspahić).

 

U i narednom kolu, koje je na programu sledećeg vikenda, fudbaleri Spartaka biće domaćini, a protivnik će im biti novosadski Proleter.

 

Nada Jevtić

 

__________________________________________________________________________

 

25.08.2020.

 

Kamp mladih nada u Subotici

 

 

Grad Subotica je u proteklom periodu bio domaćin mladim atletičarima u okviru „Kampa mladih nada 2020“. Jedan od primarnih ciljeva kampa jeste jačanje timskog duha, ali i pripreme za novu takmičarsku sezonu, koja je počela poslednjeg vikenda u avgustu. Više od 40 mladih atletičara boravilo je u našem gradu od 20. do 27. avgusta 2020. godine. Vođa kampa bio je jedan od naših najuspešnijih atletičara Emir Bekrić, osvajač mnogobrojih sportskih priznanja i odličja u juniorskoj i seniorskoj konkurenciji, od kojih je široj javnosti najpoznatija bronzana medalja sa Svetskog prvenstva u Moskvi 2013.

 

 

 

 

- Pre svega želim da se zahvalim gradu Subotici na gostoprimstvu. Srpski atletski savez ima za cilj da podigne atletiku, promoviše sport, za to je izabrao Suboticu i nadam se da će ovo postati tradicija. Mladi su naše najveće blago i treba da ih promovišemo da izrastu u šampione, u dobre ljude i postanu najbolja verzija sebe – rekao je Bekrić i dodao da su uslovi za rad u našem gradu izuzetno dobri.
- Imamo odlične uslove za rad u Subotici, od smeštaja do Gradskog stadiona na kom treniramo dva puta dnevno. Cilj ovog kampa prvenstveno jeste razvijanje timskog duha kod mladih, učimo ih da funkcionišu i treniraju u kolektivu, da podrže jedni druge. Takođe, želimo toj deci da stavimo do znanja da ima ko da vodi računa o njima, da ulažemo u njih i da su oni naša budućnost – zaključio je Emir Bekrić.

 

Učesnici kampa bila su deca uzrasta od 14 do 18 godina iz cele zemlje, među kojima su svetska rekorderka u bacanju koplja u kategoriji mlađih juniorki, Adrijana Vilagoš (koja se u Subotici za novu sezonu pripemala zajedno sa svojom majkom i trenerom Đerđi Vilagoš) i Strahinja Radaković, šampion u sprintu i trci sa preponama.

 

„Kamp mladih nada“ okupio je ukupno 98 sportista i 18 trenera, na tri lokacije istovremeno: u Subotici, na Kopaoniku i Sremskoj Mitrovici.

 

Nada Jevtić

 

__________________________________________________________________________

 

 

 

 

Subotica Ekonomija, privreda, poljoprivreda, investicije, međunarodna saradnja, IPA programi, Evropski fondovi
Subotica Economy, business opportunity, agriculture, investments, international cooperation, IPA Programming, European Funds
Subotica Wirtschaft, Landwirtschaft, Investitionen, Europäischen Fonds,

Video galerija


PREČICE